Nica – prelep grad sa dugačkim drvoredima i izgledom koji daje pečat svakoj ulici,zgradi.
Primetno je prisustvo velikog broja pripadnika arapske nacije.
Ovaj grad po meni zaslužuje veću pažnju od onoga što smo mi pružili.
Kada već nemaš mogućnost da posvetiš vreme ovakoj lepoti,onda staneš na jedan interesantan ćošak.
Parkiraš motor i posmatraš ljude.
Zašto žure? O čemu razmišljaju?Zašto se smeju?
Šta to nama kao naciji nedostaje pa da budemo upola kao oni?

Put vodi dalje.
Kan – sav glamur,foliranje i sjaj nabijeni u jedan grad.
Kada bih poredio Monte Karlo i Kan,rekao bih da ovaj prvi ima svega previše,ali to nekako drži u tajnosti za sebe.
Kan ima sve što i MK,ali se rasipa sa tim „vrednostima“ i glamurom.
Dok smo boravili u centru grada,na samoj Kroazeti,padala je kiša,ali to nije nikako sprečavalo veliki broj raznih lepo odevenih ljudi da se šetaju i popune obližnje restorane i kafiće.
Savršeno skrojena odela,uske haljine,sjajne cipele i visoke štikle.
Automobili koji su tu samo da bi bili viđeni,a jahte,toliko ih ima u svim veličinama da se skoro i ne primećuju.
Od šume se ne vidi drveće.

Centralna Francuska – ili možda nije. 600km od Pariza. 200km od Tuluza. 200km od Bordoa.
Malo mesto Pylogarde. Čak se i na Google Maps nalazi kada se skroz uveća.
Vrlo malo. Po mojo proceni 100 stanovnika max.
Kod nas bi to odmah neko prisvojio kao deo svog atara i postavio đubrište na samoj periferiji.

Ovako i ovde. Ljudi imaju svoju proizvodnju svega i svačega.
Vino,sir,povrće,voće,meso.
I rade ono što i drugi pre 200-300 godina.
Razmenjuju robu.
Da. Idu oni u prodavnice,ali izbegavaju koliko je to moguće.
Moj drug Tjeri je rodom iz ovih krajeva,ali ga je život odveo i veći deo je proveo u Parizu.
Sada se opet skrasio ovde. Dok ga posao ne pozove.
Prelepa kuća iz 1840 god.
Dva kamina. Simpatične mace. Domaće vino. Sir.
Na livadi pored,nekoliko konja trči unaokolo.
Noću je toliko tiho da se čuje žubor potoka koji je udaljen skoro kilometar odatle.

Predeli kroz koje smo prolazili. Kao nacrtani.
Ako Luksemburg mogu da nazovem zemljom zamkova,Austriju opišem kao bajku iz koje Hajdi viri iza svakog ćoška,onda Francusku mogu da tretiram kako crtanu avanturu Asteriksa i Obeliksa.
Savršeno „nacrtana“ priroda i kao da samo čekaju trenutak da iskoče.
Putovao sam ja i kroz Tursku svojevremeno i tamo sam uvek bio u strahu da neko ne iskoči.
Razne države,pa samim tim i promena raspoloženja vezana za „iskakanje“.

Ulazak u Španiju
Barcelona
Valensija
Gibraltar

…

“Tradicija i kultura mozaika od pločica dolazi jos od vremena kada su bili okupirani arapima (oni su prvi doneli pločice u Portugal i i jug Španije).
Portugalci su je i posle proterivanja arapa prihvatili i do dan danas je popularna u portugalskom društvu ( od siromašnih koji sa njima pišu imena kuća i vlasnika poseda pa sve do imućnih koji iscrtavaju svoje familijarne grbove i simbole)
Čak su i država i crkva prihvatili taj običaj i mnogo palata i državnih ustanova kao i crkvica po Portugalu krase pločice i mozaici.”

Toliko od stalnog dopisnika iz tople, sunčane i uvek nasmejane Albufeire.
(tekst napisao Dragivoje Marković,Ćapa – naš domaćin I vodič kroz jug Portugalije)