Polazak iz Ljubljane sa malo Sunca.
Tokom dana se pojačavalo i dostiglo preko 25 C
Mi smo toliku temperaturu u Španiji imali samo jednom ili možda dva puta.

A onda kažu Španija i Portugalija savršene za letovanje.

Veći deo dana malo brža vožnja po putevima Slovenije i Hrvatske.
Znamo da nas čekaju na naplatnoj rampi u Šimanovcima.

Pozdrav sa drugarima i lagani put do kuće.
Usput smo stajali da se spreme kadrovi.
Od ovoga celog putovanja će kao i prošle godine biti napravljen jedan film.
Ali mora da bude bolji nego prethodni.
Na greškama se uči.

Isred kuće gomila dece,moje,a i tuđe.
Svi su dobili po čokoladu(Made in Spain)
Ovi stariji po magnetić,za frižider(Made in Portugal)

Svima po nešto,a nama dobrodošlica kući.

Volim kada se u mom odsustvu dogodi bar nešto lepo,pa neka bude i dolazak proleća.

Volim da putujem.
Volim da upoznajem druge kulture,narode,shvatanja,običaje….
Njihovu hranu,život,da vidim zašto se neki toliko smeju,a opet neki budu toliko tužni.
Da li Sunce utiče na raspoloženje?

U jednom stihu pesme „Živeti slobodno“ Đorđa Balaševića kaže se:
…Probati jug k’o zrno grožđa
sa dlana bogorodice
liznuti so sa onog gvožđa
za koje vežu brodice

Slušati vetar kako gudi
u bele stepske jasene
zajetiti vode koje bude
gene u tebi spasene…

Ostatak pesme ne zvuči ovako,ali daje opis želje za putovanjem.

Ali ja bih dodao,možda ne pesnički kao ĐB:

Udahnuti vazduh posle kiše.
Gledati Sunce kako zalazi na horizontu ispod prljavog vizira.
Skinuti čizme I hodati bos po vlažnom pesku neke plaže na koju ne zalazi svako.
Gledati lica ljudi koji prolaze.
Uživati u muzici lokalnih svirača.
Pokušati da se sporazumeš na lokalnom jeziku,a opet biti sumnjičav da nekome nisi nešto opsovao.
Podeliti poslednji gutljaj vode.
Slušati kako asfalt bruju pod točkovima.
Probuditi se u novom gradu I istraživati šta on krije.
Voziti mnog kilometara u danu I sesti na kamen pored puta I skuvati supu.
…

Ja sam svestan da svaki grad nosi svoja obeležja.
Spomenike,katedrale,reke,građevine,trgove,stadione…
I ja vrlo često “izbegnem” neku znamenitost,čak I pod cenu da me neko nazove svakakvim pridevima,ali ja jedostavno najviše volim da gledam ljude.
Oni su to sve stvorili.
I nikako da shvatim zašto tolike razlike?

Vratili smo se.
Bezbedno I bez ijednog većeg problema.
Mada kada razmislim I oni mali su bili potpuno nebitni.
Sve je to deo puta.
Više njih mi je reklo:”Šteta,padala je puno kiša”
Sve je to deo puta.
Probali sve što lokalna kuhinja nudi. A I lokalna vina.
Sve je to deo puta.
Upoznali smo zanimljive ljude I videli interesantne predele.
Sve je to deo puta.
I ljudi su deo puta.
Oni koji putuju,a I oni koje srećemo.

Ovo je kraj putovanja,ali ne I kraj priče.
U narednim danima ću napisati činjenice koje bi pomogle nekome ko ide u ove krajeve.
I neka moja lična razmišljanja.
Grad je grad. Ma gde on bio.
Ljudi su ljudi. Ma kojim jezikom govorili.

Hvala svima što ste pratili ovo putovanje.

Sledeće godine(a možda I ove)još jedno,siguran sam interesantno putovanje.

Gracias!
Obrigado!
Grazie!
Hvala!