Jutro u ovome rajskom gradu može samo tako da izgleda.
Kao u vremenskoj prognozi iz 80-i neke.

“Sunčano. Temperatura 20 C
Jugozapadni vetar duva brzinom od 5m/s.
Povoljan dan za zalivanje bašta i obrade useva.
Nemojte da palite seno,možda komšiji crkne krava!”

U svakom slučaju dan koji obećava.
U lokalnom pabu doručkujemo.
U vazduhu se oseća miris prethodne večeri.
Prosutog piva i neočišćenih podova.
Ovde je bilo dobro zezanje. Na britanski način.

I mi smo dobro prošli.
Upoznali smo vedrog i pozitivnog momka.
Ćapu.
Mali od Srbije,ali veliki od Portugala.
Hvala!

Prva lokacija danas. Lagoš.
Malo mesto samo 40km udaljeno.
Veliki broj čamaca,glisera i manjih jahti.
One velike su odavno na moru.

Karakterističan po kanalu koji ulazi duboko u grad.
Nasmejani ljudi,vriska tinejdžera na gliserima i udari vetra koji dopiru sa mora.

Sledeća lokacija grad Segres.
Mali gradić koji ko turističku atrakciju u svom nastavku ima isturenu tačku Evrope,tj jugozapadnu.
Nema dalje!

Prirodno utvrđenje koje je u istoriji mnog puta branilo ove krajeve.
Mesta za topove,jake utvrde i pre svega,veoma visoke litice.
Oko 70m(odokativna metoda)

Svetionik koji je u ispravnom stanju i noću se vidi i do 20km.

Ono što je trenutno specifično za ovu lokaciju je veliki broj lokalnih pecaroša.
Više desetina njih,skoro pa stotina.

Velikim štapovima zamahuju i love ribu.
Iskreno,malo ili veoma rizično.
Stoje na samim ivicama tih litica.

Mislim da je Ilija Čvorović u “Balkanskom špijunu” rekao:
“Kada se u našem selu neko nekome zameri,samo ga pozove u lov.”

Ovde bi se preformulisalo:
“Samo ga pozove ne pecanje”
Lakim pokretom dugog štapa ga samo malo pomiluje po plećki ili vratu.
S obzirom da vetar duva i talasi se obijaju od stene,niko ne bi ni čuo vrisak.
Odnela voda.
Još ako se sačeka kraj dana kada je kanta sa oradama puna.
Ubistvo sa predumišljajem,a iz koristoljublja.
Član 114,stav 2.3.1 KZS

Nastavljamo dalje. Lisabon je sve bliže.

Odličan put u dužini preko 100km koji prolazi kroz borovu šumu.
Veliki broj krivina I prelepa okoline čine da vreme brzo prolazi.

Gužva u saobraćaju pred ulaskom u grad.
Dugačak I visok most sa kojeg se vidi grad.
Savršene slike u glavi.
Fotografije koje ostaju urezane.
Glupo je reći da na takav prizor može samo psovka da se izgovori.
Svo vreme snimam sa kamerom I razmišljam u sebi,da mi je tu foto apart da napravim još neku fotku.
Da tek pred kraj mosta shvatio da mi je zakačen oko vrata.
Svašta sam video lepog na mojim putovanjima,ali ova slika me je zaustavila u trenutku.
Malo je stvari koje ostave bez daha.
Nadam se da ću moći još jednom da prođem preko mosta dok smo ovde.

Rua de Alcolea 11
Ambasada Republike Srbije.
Siguran sam da nema bezbednijeg mesta da se ostave motocikli u naredna dva dana.
U ponedeljak se viđamo I sa ambasadorom.
Moraćemo da malo očistimo kacige.
Ne smemo da se brukamo.

Svu moto opemu smo ostavili u ambasadi.
Da ne vučemo po Lisabonu.
Odmor od motocikla. Bar na kratko.

E sada nastaje problem!
Ja uvek prtažim svaki grad,nađem nekoliko smeštaja i nikada ih ne rezervišem.
Uglavnom preko BOOKING.COM.

Vidim kako izgeda,zapišem lokaciju i odem tamo direktno.
Izbegavam da plaćam provizuju gorepomenutima.

Uvek sam imao pravilo da u velikim gradovima uradim i rezervaciju.
U malim gradovima je lako naći mesto.
U centru,na obodu ili van grada.
Pa ako i to ne uspe,može i benzinska puma. Na klupi,uvečeš se u vreću,zagrliš motor i gledaš zvezde.
Sve je to deo putovanja.

Zašto ja nisam rezervisao hotel u Lisabonu. Još uvek nikako da shvatim.
Uglavnom.
Žarić i ja smo 2 sata bezuspešno tražili hotel.
Sve je bukirano i puno.
U nedelju je Katolički Uskrs i Lisabon je pun.

Cene su duplo veće nego uobičajeno.
U svakom hotelu odgovor NEMA! PUNO!

Već sam nas video kako smo obukli sve što imamo iz torbi i zagrlivši neki kontejner(motori ostali u amb) čekamo jutro.
Zaustavljamo taxi i na jeziku “smešak,govor ruku i hotel”objašnjavamo šta nam treba.
Opet isto.
Kod nekog 5-og hotela,ja ulazim,a Žarić ostaje u kolima sa vozačem.

Naravno nema mesta.
Fin mladi recepcioner pokušava da naže nešto u komšiluku,ali bezuspešno.

Izlazeći iz hotela prisustvujem kraju jedne scene koja je mogla da preraste u svašta loše.

“Pametni” taksista je stao kolima na sred puta.
Iz sporedne ulice je naišao kombi.
Jaki crni momci iz tog vozila su zamolili taksistu da se pomeri.
On je samo odmahnuo rukom.
Još jednom ista molba i još jednom “otkači” rukom.

Kao po komandi iz kombija izlaze,verovatno,svi bliži i dalji rođaci OJ Simpsona.
Svi povadiše noževe i krenuše ka taksisti.
I istrča iz kola i poče da beži.
A onda se okomiše na Žarića,koji reče “Srbija!”
Njima krenu suza u oku i …

Da. Stvarno su otvorili vrata i kada im je rekao “Mušterija – Klijent” oni nastaviše da vijaju taksistu.
Pole 2-3 min oni odoše dalje,a taksista se vrati na prvobitnu poziciju kao da se išta nje desilo.
Nisam čitao nigde da je ovde potreban pancir za šetnju.

Ubrzo posle toga nađosmo hotel.
Nekako. 😉

A sve ostalo neka ode u istoriju.
Sutra smo ceo dan po ovom predivnom gradu.

Obrigado! (Hvala!,port.)