Današnji dan je bio onaj koji je trebao da se odigra u Srbiji.

Pravljenje ruta,planiranje lokacija,predela i lepih mesta da se vide.
Ovde uvek postoji nekoliko problema.

1. Svaka ruta koju sam pravio unapred,na samom putu je toliko izmenjena da ne vidim zašto trošim vreme.
Ali,svaki put mora da ima cilj,ostalo su samo usputne tačke.

2. Kada mislimo da je sve u redu,uvek se nađe sitnica koja remeti plan.

Pregledom motocikla,primetio sam da centralni šraf na zadnjem točku ima pukotinu.
Neko bi rekao:”ma vozi dalje!”,a opet ispred sebe imam preko 6000km i ne bih da rizikujem.

Ovo nije onaj kvar koji pljuneš i zalepiš ili uz pomoć super lepka se rešava stvar.
Ovo je ono kada deo mora da se zameni.
Da,možda i taj štaf izdži mnogo više,ali za nekoliko eur ne vredi rizika i misli.

Naravno,našao sam rešenje. Ustvari čak dva.
Uz pomoć prijatelja Mileta iz gorepomenutog grada,sutra ujutro idemo u KTM servis da mi zamene šraf.
Može da se dogodi da ga nemaju,ali to znači da na putu ka Italiji svraćam do Umaga.
Moj prijatelj ima malo veći broj kamiona,pa mi je rekao da takvih šrafova imaju gomilu.

Problem nije rešen,ali znam da će biti.

U toku dana sam skoknuo do Poreča.
Moj stariji sin je na privremenom radu u inostranstvu još od aprila meseca.
A ovo mu je več druga sezona.
Kuvar u pokušaju,a kako kaže njegov šef:
“Mali fakat ima talent za posao!”
🙂

Posle smo on i ja imali i kraći razgovor na temu:
“Reakcija punoletnih britanki na momka sa beogradskog asfalta!”

Njegov osmeh sve govori.

Fotografije sa zalaska Sunca su iz Limskog zaliva.
Tačno negde na sredini između Rovinja i Poreča.
Tu sam stao da pojedem sendvič i uzivam u trenutku.