Kada sam bio u gostima kod Mila Lukovića,on me je posavetovao dve stvari:
1. Da iskopiram pasoš u bar 10 primeraka.
2. Da ne idem u Zapadnu Saharu.

Ovo pod 1 smo odmah uradili.
Ovo pod 2…pa cilj mi i jeste bio da osim Maroka odem i u Zapadnu Saharu.
Da se zapljunem i kažem da sam bio.

Iskreno,ovoje najjužnije što je bar malo logično da se obiđe.
Sve dalje od ovoga ili je potpuno bačeno vreme,novac i kilometri ili je rizično(Mauritanija).

Prevedeno,ovo mi je najdalja tačka puta i svakim kilometrom sutra se lagano vraćam ka severu.
Mada ću sutra ići još malkice južnije,a zatim ka istoku,blizu granice sa Mauritanijom i Alžirom.

Vrlo čest saobraćajni znak na ulasku u Z.Saharu

Malo je lošija fotografija sa kamilama.
Skinuto je sa video snimka.
A danas mi je nekoliko video snimaka propalo.
Jednostavno toliko duva vetar i nanosi pesak da sam sav prašnjav.

Od ulaska u Z.Saharu,policija me je zaustavila bar 15 puta.
Kontrolišu na svakom koraku.
One foto kopije su mnogo skratile proces zadržavanja.

Šta da kažem,osim gomile peska,bočnog vetra i pokoje kamile ovde nema baš ništa da se vidi.

Čak je i glavni grad Laayolin baš bezveze.
Nema glavnog gradskog trga.
Neverovatan broj prodavnica mobilnih telefona i po meni lično na jtužnije nešto što sam video na ovom putovanju.
Možda ću promeniti mišljenje kada svane dan.

Nekoliko fotki,ali verujte.Nema šta da se slika.

Ima ljudi na ulicama. I svi jure negde.
Ali glavno obeležje,nešto po čemu je drugačiji,bolji,nasmejaniji od ostalih. Nema.
Ravna linija.

Kao sendvič sa puterom i parizerom.
Pojedeš da utoliš glad,a niti si se zasitio,niti imas osmeh zbog toga i na kraju još podriguješ i teraš ljude od sebe.