Tarifa
Sevilja
Faro
Albufeira
Lisabon

Sva nabrojana mesta i gradovi bi bili moj lični izbor najlepšeg dela puta.
Onoga čemu imaš želju da se vratiš i ostaneš.

Od nabrojanog,Faro i Albufeira(jug Portugalije),otprilike najsličnije onome kada Nebojiša Glogovac u filmu MUNJE kaže: „…a Afrika,to ti je ovako…PU…“
Čak je u ova dva grada i Sunce malo sjajnije od svega što sam video.
Ne mnogo toplije,ali sigurno nasmejanije.
Gradovi u koje pobegneš i znaš da si došao na pravo mesto.

O Tarifi i Sevilji neću da pišem,već sam napisao sve što je možda bilo interesantno,ali o FARO-u i ALBUFEIRI,da znam i imam talenta mogao bih i pesmu da napišem.

…Problem je što nedostaje talenta,
a i nisam toliko knjiga pročitao,
da bih u desetercu opisao sve što sam očima video,
već samo žuti pesak koji se na vetru igrao,
Ili penu na rubu mora,
talase koji se iz daleka prevrću
i Sunce na njegovom zalasku…

Najbolja stvar kod ova dva grada(namerno pišem u isto vreme o oba,pošto ni pismo/glava ne bi pomogli oko odluke koji je meni lepši,bolji…),nije toplina,Sunce,more,plaže,hrana ili vino.
Ono što izdvaja ova dva grada su ljudi,a u tim ljudima neki poseban unutrašnji mir,povećan osmeh.
Posebna energija koja nedostaje u ovim našim krajevima. Veoma.

Videli smo ulice oba grada,
sedeli na plažama u oba mesta.
Posetili restorane u oba raja.
Vozili ulicama,putevima i bulevarima.

Ovde bih mogao da živim.

A onda upoznamo Ćapu,nađeg domaćina koji je izrekao jednu toliko logičnu,a opet realnu činjenicu:
„Šta radiš u Beogradu posle posla?
…U zavisnosti od doba godine,odeš kući,kafić,druženje,nerviranje…
Šta radiš na jugu Portugalije u bilo koje doba godine?
…pa ideš na plažu!“

Siguran sam da će biti onih koji će prokomentarisati,
„Pa šta ću svaki dan na plaži?“
Moj odgovor bi bio:
„Hodaj bos…“
I nađi mi samo jednu stvar zbog koje vredi sedeti u četiri zida!“
Mogućnost izbora.

Znam da Ćapa ovo čita,pa ću ga zaomoliti da on napiše još neki red.
Ja bih mogao da pišem satima.

O Lisabonu za neki dan.