Izlazak iz Kazablanke malo naporan.
Gužva,haotičan saobraćaj i vrućina dodaju dodatnu nervozu.
Klinci na skuterima izleću sa svih strana.

Najbrža opcija da se stigne od Kazablanke do Marakeša je auto-putem. Oko 250km.
Tako je i bilo.

Prelepi pejzaži,radarske kontrole i fina muzika me drže budnim od dosadnog puta.
Na dosta mesta se uzgaja kaktus.
Koriste ga za hranu,pravljenje sokova i još ko zna čega.

Na jednoj benziskoj pumpi srećem tri španca.
Idu negde u planine.
Jedan stariji. Veoma iskusan vozač,dvojica prvi put motorom na dužem putovanju.

Posle nekoliko rečenica,predložili mi da idemo na ručak na samom ulasku u Marakeš.
Najstariji često dolazi u ove krajeve,pazna lokacije.

Njima je Maroko kao nama da odemo do Bosne.
Čak nema ni vize.

Na putu do lokacije ukazala se jedna neverovatna slika.Žao mi je što nije bolja rezolucija,ali obećavam popraviću.

To u daljini nisu oblaci. To je sneg na Atlas planini!
Idem ka tamo.
Za nekoliko dana sam sa druge strane,pa onda ka vrhu

Tažin sa piletinom i povrćem.
Lokalni specijalitet.

Pozvali su me da idem sa njima u planinu.
Na kamp.
Zahvalio sam se i rekao da imam zakazan susret sa Marakešom.
Ne bih da propustim.

A osim toga,sutra uveče sam pozvan u goste u Agadir.
Nije lepo odbiti gostoprimstvo.