To su oni dana kada jednostavno NEĆE.
Kada ne ide od ruke od samog početka.
Da,Sunce je sijalo punom snagom,ali sve ostale “sitnice” su jednostavno činile da ovaj dan sa ovoga putovanja upišem kao
BAKSUZNI DAN!

Za početak,pola noći nisam spavao. Zašto?
Ne znam.
Ona sam se uspavao.
Svako jutro ustajem oko 7.45h-8h
Moram,da bih stigao sve planirano.

Ustajem u 9h!
Spremam se i do 10h krećem.
Pored motora spremam stvari i iz džepa mi ispada jedan papirić,čim je dotakao zemlju,vetar malkice dune i tačno ga gurne do točka.
Sagnem se,zavučem skroz do točka i kada sam ustajao udarim glavom u kofer. Ogrebotina. Krv. Ništa strašno!
Obrišem,stavim kacigu i krenem.

Prva lokacija za danas je grad LA Rochelle.
U II sv.ratu poznat po tome što je u njemu bila najveća podmornička baza.
Sama građevina je bila u nekoliko emisija NATIONAL GEOGRAPHICA kao jedno od čuda nacističkih građevina,a sam kompleks je bio i deo scenografije nemačkog filma DAS BOOT o naravno…podmornicama,a vezanim za II sv.rat.

I kako to biva,dođem ja tamo,kad umesto turističke atrakcije,celo zdanje služi kao luka i deo verovatno nekih magacina.
Izračunali ljudi da im se više tako isplati. Ko se još pali na podmornice.
Sve je okruženo ogromnom žicom i nema pristupa.
Nekoliko fotki na brzinu i bežim dok ne zapucaju.

Pored grada ostrvo Rhe…u punom nazivu Ile de Re.
Spojeno mostom dužine 3km.
Prelep most i prelep pogled sa njega.
A samo ostrvo,a sa malim ulicama i naseljima koja su verovatno punija tokom letnjih meseci.

Na lokalnoj plaži doručkujem.
Prelep pogled i jedino što smeta je vetar koji počinje jako da duva.

Krećem dalje. Pogledam gorivo,ima za još 100km.
Biće nešto uskoro. Neka pumpa.

Inače ceo krajolik prvog dela dana je kao Vojvodina.
Sve ravno i putevi kao lenjirom crtani.
Otprilike kao kada se krene iz Zrenjanina ka Kikindi,da nema Melenaca ne bi ni prikočio,ovako moraš bar malo,a ima i jedna polu krivina na izlasku iz mesta.

NEMA PUMPE nigde! 80,70,50,30…km
Stajem po selima,pitam gde ima,kažu…nema!
Ne radi! Non passaran!(nema povlačenja)

Jedva nađem neku pored supemarketa koja je automatska i radi samo na kartice.
I neverovatno! Zadnje tri godine nikada nisam imao problem sa karticma. A sada,nijednu neće da primi.
Imam tri kartice.

Pogledam malo navigaciju. Malo internet!
Sledeća pumpa udaljena 16km.
Malo veće mesto.
A meni piše da imam goriva za još 22km.
Kada sma kretao iz SRB,na auto putu mi je nestlo goriva kada je pisalo da ima još za 20km.

Već vidim sebe kako stopiram na nekoj livadi i sa dubokim tenorom objašnjavam moj problem preplašenoj francuskoj porodici.

Kakva vožnja tih 16km!
Tačno proračuanto kočenje i vožnja na leru pred kružni tok.

Dolazim na pumpu. RADI! PRIMA KARTICE!
Da jeste malo skuplje gorivom,ali očigledno znaju za foru,pa muzu ovce – mene i slične.

Po katalogu u moj motocikl do vrha staje 32 L.
Vidite na slici koliko je stalo!

Sledeća lokacija do koje sam stigao brzo je
“Passage du Gois”
Lokalni put koji spaja ostvo i kopno,ali samo kada je OSEKA,kada je plima,tuda je zabranjen ili nemoguć prolaz.

E naravno,pošto je ovaj dan takav kakav jeste,ja sam otišao sa obe strane i ne može!
Voda je visoka i zabranjena je vožnja.
Šta da kažem,a ovo želim od polaska.
Moj drug iz Sofije(Neša)mi je ukazao na ovo,a posle su mi u u San Sebastijanu isto rekli.

Takav dan!

NANT – žurim u opet dobro poznat hotel F1.
Ogroma gužva pred gradom. Probijam se.
Dolazim do hotela. Fina recepcionerka ne zna engleski,ali zna da kaže FULL. Nema mesta!

Snađem se brzo i nađem drugi,ne moj omiljeni,ali tolerantan sam na ovakve gluposti.
Naravno,smestim se u sobu i dok sam kačio stvari na vešalicu,glavom opet udarim u ćošak vrata na ormanu.
Na isto mesto. Ovaj put malo jače.

I nisam se iznervirao. Tako počeo dan,tako se i završava.
Inače ceo dan je na svim mestima duvao baš jak vetar,meni lično je to gore od kiše.

Sutra ujutro idem do centra NANTA,da malo vidim,najbolji grad za život u Francuskoj(to mi rekao Tijeri),a možda sretnem nekoga poznatog. Ko zna…mali je svet.

300 km do Normandije!

Vidimo se!