Po jutru se ne poznaje uvek dan.
Tako je I ovaj krenuo sa 3-4’C iznad nule,a onda se u toku dana podigao na 15-16.
Idelano za vožnju.

Planirano danas oko 600km.
Iz Francuske ulazim u Nemačku I cilj mi je grad Ingolstad.
Nekih 60km pre Minhena.
Zašto tamo…pa vidi se na prvoj slici,a I logičan mi je sled putovanja.

Nema istorije!

Ovaj grad je široj javnosti poznat po tome što se ovde nalazi fabrika AUDI.
Sitnica.

Iskreno,nisam ljubitelj tog Brenda,ali ne potcenjujem.

Levim bokom sam prošao pored Štutgarta,a nap utu sretao razne tablice.
I naravno na nekoliko mesta nepregledne kolone.
Šleperi u desnoj traci,ovi malo brži u levoj.

Pred kraj neke treće-četvrte kolone ispred mene neka crvena “Baraka”.
(Baraka je vozilo starije proivodnje,nebitno koje marke u procesu faze raspadanja)
Nabio se u levu traku I drži 80km. Ne želi ni da pokuša da ubrza.

Sviram,blicam. Ne reaguje.
U jednom trenutku se stvori polu prilika iz jedanesterca(razmak između šlepera),ja ga obiđem I odem dalje.

Lepa stvar kod nemačkih autoputeva je što nema ograničenja brzine.
I ja kao idem 160,a meni neki blica. Fini žuti Porše.
Ode on…

Nešto me zezala navigacija,pa se ja vratim u desnu traku I usporim na 70-80km
Radim,tražim neki put.
Odjednom,neko svira.

CRVENA BARAKA!
Tri fina momka gestikuliraju srednjim prstom kroz prozor.
Oni sa jednim prstom,a ja celom rukom.
Mašem!
Smejem se!

Suvozač otvara prozor I vice: Srbine!!!(besno)
A onda vozač daje gas,ubacuje u 7-u brzinu I da vidite kako vozilo crvene boje može da pojuri.

Ko zna koji su I čiji su!? Živi bili junaci.
Učinilo mi se da imaju I četvrtu ososbu u kolima. Mislim da je nešto žensko.
Partizanka. Taman da previja rane.

Srećan put drugari!

50-km pred ciljem stajem na pumpu I koristim usluge javnog toaleta.
Na ulasku počinjem na lošem nemačkom,a neki dedica odgovara:
“Pričaj srpski da te razumem!”

Šta da kažem?

Mile iz Zemuna.
Otišao odande sa porodicom početkom 90-tih.
Godište moga oca.
“U ime svih nas iz 50 I neke..”

Malo se ispričali. Više on kukao. A ja ga ohrabrivao.
Ponudih ga maslinama(uvek imam kod sebe)
Pozdravili se kao stari drugari I razišli sa osmehom.

Stižem u Ingolstad. Odlazim u jedan tržni centar,mora neki pokloni da se kupe.
Kako praznih ruku u Beograd?

Stižem. Gledam gde da parkiram motor.
Prilazi jedan fini gospodin I počinje na nemačkom da objašnjava kako ima parking za motore I da bi bilo lepo da se tamo parkiram(kakav sam poliglota,sve razumem).
A ja gospodinu fino odgovorim:
“Zdravo druže Grujiću!”

Ovde u filmovima bude crno I kraj epizode.
Nastavak sledeće nedelje.

Čoveku lepo na pločici piše MR Grujić
1 + 1 = 2?

Ma car od čoveka.
“Hajde na kafu.
Tu se parkiraj.
Ovaj mali alžirac će da ti pazi motor.
Daj sve što je viška da stavimo u magacin…”

U četiri rečenice sve stade.
Još kada mi je rekao da je tu rodom blizu Vinče I da mu je najbolji drug Miroslav Ilić.
Kompletan zaplet!

Završih šta imam na datoj lokaciji.
Častio finog alžirca sa nekim eurom. Doneo mi sve stvari do motora.

Stigoh na “Čarobno mesto”
Malo kamp naselje na periferiji grada.

Ako mene pitate,skoro pa savršeno!
Kućica od ogromnog bureta.
A unutra kako miriše. Kao u stolarskoj radnji. Miris drveta.

Neprocenjivo!
I još jednom da napomenem.

Neprocenjivo!

Sutra malo po ovom kraju,pa do Minhena…pa videću dalje.
Negde iz Salcburga.

Dug je dan.