Početak dan je bio na 50% za kišu i 50% protiv nje.
Tmurno nebo je bilo samo tmurno.
Svetlo sive boje sa prelazima na tamnu.
A opet u daljini se nisu videle linijice koje pokazuju da idem ka kiši.
Vazduh je bio blag. Nije davao onu ledenu notu koja se uvek pojača pre kišu.
Lokalni putevi,magistrale i presecanja ka auto putevima.
Temperatura oko 12’C.
Čak nije bilo ni gužve u saobraćaju.
Skroman sam,meni dovoljno.

U ovom danu skoro 600 km. Do cilja.
I čim sam prošao TULUZ,negde posle 200km,nebo odjednom iza ćoška izbaci crne oblake.
Onako na kvarno,taman tada nisam pogledao u nebo.
Nisam čitao znakove iznad puta.

Provala oblaka.
Osećao sam se kao da sam u auto perionici.
Nedostajao je samo šampon.
Srećom,10-tak km pre toga sam obukao dodatno kišno odelo.

Pa shodno tome,što je kiša jače padala,ja sam više pojačavao muziku.
Ne,nije bila ona pesma od finog tamnoputog pevača(Mislim da ne je nešto Terence Trent Darby…ili slično)
“Rain,rain go away”
Ali uvek kada pada kiša,meni je u glavi citat Boba Marleja:
“Neki ljudi osećaju kišu,a neki samo pokisnu.”

Ono što je najviše nerviralo jesto to da kiša pada svom snagom 10-15min,onda stane,pa Sunce sve osuši(3-5 min na laganoj vatri),pa zatim sve ispočetka.
I tako narednih 300km(3 sata)

A čim sam ušao u Španiju. Sunce!
Na ulazu nema granice,ali da je bilo pala bi robna razmena..Dajem francusku kišu za vaše Sunce. Gratis dobijate i moje osmehe i 3 eur(da se ima)

Desnim okom sam očešao i atlanski okena,čak sam mu i dobacio da se ne brine,družićemo se narednih dana.

Bilbao,ulazak,osmeh,namigno on meni,ja uzvratio njemu.
Nešto sam od prošle godine zavoleo ovu Španiju.

Koliku odbojnost imam prema nekim državama u kojima sam bio,toliko me Španija kupuje na prvu loptu(a nisam ljubitelj fudbala).

Uske ulice,peripetije oko rezervisanog hostela,pronalažnje drugog…još boljeg i šetnja gradom.
Malo lokalnih specijaliteta.

Ovo je čisto da zagrebem…da se orijentišem i šestarom iscrtam krug.

Ovaj grad obećava!