Kada sebi zadaš cilj putovanja u mislima na putu do tamo razvijaš različite scenarije.
Različita osećanja.
Da li ćeš se razočarati,da li ćeš sve videti,da li će ti to mesto,taj grad i ti ljudi promeniti pogled na svet i stvoriti bar prividni osećaj pripadnosti?
Vezan energijom,ne ličnom kartom.

Sam put od juga Portugalije do samog Lisabona je vodio kroz borove šume.
Sa leve strane okean,sa desne šume i livade,a sredina…pa krivine.
One zbog kojih se i vozi motor.
Dan,sunčan. Tu negde oko 21 C.
Sve je ovo lep nagoveštaj ili dobrodošlica u Lisabon.
„Evo uživajte na ulazu,pa kada uđete da vidite kako je unutra.“

Ulazak u Lisabon je to i pokazao.
Fenomenalan most sa kog se vidi ceo Lisabon,a ako postoji ona rečenica:
„Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo,nego momentima koji nam oduzmu dah.“
U trenutku prelaska,ja potrošio bar jedan, dug momenat.

Posle sam saznao da je ovaj most približna kopija mosta u BRUKLINU(USA),a sebi sam odavno obećao da ću ga preći motorom.
Ne. Ne priznajem pod tim kopije. Samo original!

Lisabon,kao i svaki veliki grad.
Ne znaš gde pre.
A opet. Sve bi da se vidi.
Ja sam već napisao šta smo sve obišli.
Ali ne smem ni sebi da priznam šta nismo. Jednostavno nemoguće u jedinici vremena.
Na kraju ovog posta ću napisati šta je treba da obiđem.
Više kao obećanje sebi za sledeći put
(Ovde umesto TAČKE ide osmeh)

Sve građevine,ulice,predeli,prolazi,prelazi.
Sve je to lepo,ali meni je veliki utisak ostavio noćni izlazak u tom gradu.

Ljudi piju vino,a u ritmu muzike koji lokalni DJ pogađa bez greške.
Taj Dj je u stvari jedna baka sa sedom kosom i slušalicama,koje su veoma proporcionalno veće od njene glave.
Da. Nemam fotografiju.
Posle jedne,dve,tri flaše vina počinješ da se uklapaš u ritam.
A gosti,verovatno su svi išli kod istog profesora koreografije.
Svi u istom ritmu igraju. Njišu glave. Mrdaju telom.
Isti pokret i isti gest.
Pomislim:“To je samo u ovom lokalu,poznaju se gosti pa uvežbavaju pomalo svakog vikenda.“

Onda izađem na ulicu i vidim da svi rade isto. „Roze ulica“
Igraju istom koreografijom u ritmu lokalne muzike.
„možda su imalu neki njihov MUZIČKI TOBOGAN gde je to bio deo obaveznog obrazovanja.“

U klubu pored,na prve taktove pesme „REBEL REBEL“ od Dejvida Bouvija svi pevaju i nadglašavaju muziku,a onda DJ stiša na minimum i tada mi ništa nije jasno.
Kolika je razlika između nas i tamo nekih,na jugu Evrope!?
Da li su možda naučili i ovu pesmu kao počast nedavno preminulom ili je to jednostavno takva kultura?
Koji god da je razlog,pod velikim sam utiskom. Bio tada,a i sada.

Sledeći odlazak u Lisabon će obavezno podrazumevati sledeće:
Stadion Benfica i neka utakmica da se pogleda(ne palim se nikako na fudbal,ali to je više hram)
Veliki akvarijum
Plaža na okeanu
Vino
Plaža
Vino
Plaža
…
Samo da sedim i gledam šta je u daljini

Fotografije:
Most

„Roze ulica“ preko dana

Lisabon sa tvrđave St.George