Današnji plan je bio:
Laayoune – 220km – Smara – 430km –Zag
Od polovine puta Smara-Zag se ide blizu granice sa Mauritanijom i tromeđe Maroko-Alžir-Mauritanija.
I nekako mi je to bio logičan krug.
Ono što sam juče pisao,konstantne kontrole policije su baš iritirajuće.
Baš svak put me zaustave,a punktova gde se oni nalaze ima svakih 5-10km.
Nekada i češće.
Juče su me zaustavili dva puta u razmaku od 300m.
Traže pasoš,pitaju odakle sam. Ja im ponudim i kopiju pasoša.
Pitaju gde idem,odakle idem,zašto idem i koje mi je zanimanje?
Ovo zadnje nikako da shvatim zašto.
Da bih izbegao peripetije,svaku put im odgovaram MANAGER. A oni uzvrate „MANAŽER,OK!“
Ceo proces traje 3-5min i idem dalje.
Mada na 30 i nešto stepeni nije baš prijatno.

Danas sam krenuo po unapred napravljenom i pomenutom planu.
Do izlaska iz Laayouna dve kontrole,negde usput još jedna.
Predeli…pa pustinja.

Na ulasku u grad Smara,ništa,uglavnom „smor“.
Zaustavlja me patrola.
Pošto sam usput slikao,na kacigi kamera,a oko vrata foto aparat.
Prilazi mi jedan debeli brka u teget poliesterskoj uniformi(na motoru izmereno 38 C).
Prilično oznojen i vidno uzbuđen.
„Passeporte, Camera-STOP! Foto-Stop!“

Dajem mu pasoš i odmah nudim kopiju. Da ubrzam proces.
On odlazi u kućicu(baraka) i posle 2-3 min me poziva unutra.
„Parle France?“
„Me? No!“

Sad je zbunjen ne zna šta da mi kaže.

Pokaže mi stolicu u sred barake i ponudi da sednem.
On nešto piše u neku ogromnu svesku.

Reče nešto na arapskom momku koji je držao automatsku pušku. I dotični fini mladić stade pored mene da mi pravi hlad.
Idila.
Sedim roj muva mi skače oko glave,u ćošku barake siva mačka sa 6 tek rođenih mačića,a pored mene združeno pleme Hekler&Koh MP5 9mm sa preklopinim kundakom.

Sedim ja tako.
On piše.(debeli)
Momčić stoji.
Mačka liže svoje mačiće,a muve,baš dosadne.

Razmišljam…ili sam nešto mnogo zajebao što sam uopšte došao ili je ovo verni fanatik birokratske zajednice Zapadne Sahare.

On vrti telefon.
Priča sa nekim.
Speluje moje ime i prezime.
Pame malo gleda.
Pa opet piše.
To sve traje više od pola sata.

Meni već malo muka.
Pitam da li je neki problem? (engl.)
„No problem!“(sa arapskim akcentom)
Onda opet telefonira i opet nekome čita moje podatke.
Ja izvadim mobilni telefon i pitam da li da zovem ambasadu?
Problem?
On se nešto oznoji i reče…No,no,no.
Sit,Stop,no Embasi.
Nudi me vodom. Odbijam.
Nudi me malim zelenim bananama.
Razmišljam se,znam foru.
Ti pružiš ruku,a on ti zvekne šamar.
Izvinite,odrastao u Zemunu,pa sam edukovan na pandurske fazone.
Uzeh. Nema šamara.

Hajde da sačekam još malo ne bih da se kurčim,mada iskreno samo sam hteo da pozovem MILA da priča sa policajcem i da vidim u čemu je problem.(zna Milo francuski)

Posle 15min,dolazi jedan neki beli auto i izlazi neki prljavi u belim pantalonama i bež košulji i sandalama sa cirkonima po njima.(u daljem tekstu SANDALA)
A odmah za njim, stari BMW 520 iz 90-i neke(široka lajsna,malo spušten),udaren u levu stranu i samo sa jednom radkapnom.

Iz njega izlazi „brat od dalje tetke Vlade Divca“(u daljem tekstu KOŠULJA) i najniži od braće iz „porodice Džeja Ramadanovskog“(u daljem tekstu ČETKICA)
Košuljica je veoma visok i ima kariranu košulju sa belo i VEOMA drečavo plavim motivima.
Četkica je savršen primerak nemarnosti prema svojim zubima.
Za početak toliki mu je razmak između zuba da kad god zine napravi promaju,a od hrane između zuba može da mu ostane samo orah(u komadu).
Već razmišljam ako budem morao da delim neke poklone ili mito,njemu ide moja rezervna četkica za zube i gratis dobija pastu. Mada su mu zubi u toliko poodmakloj lošoj fazi da nema smisla.

Da je ovde moj drugar Darko(zubar),svašta bi moglo tu da se radi.
Debeli +stražar + Četkica + Sandala + Košulja :
– Plomba x 78
– Košuljica x 34
– Krunica x 17
– Poliranje x 5
– Vađenje zuba x koliko želiš,a kod ČETKICE – SVE!
Okuzalno,palatinalno i bukvalno SVE!

Nećete verovati.
Četkica zna engleski! Jedini.
A Košuljica vrlo malo.
Ne shvatam ulogu Sandale.

Košuljica ispočeta pita sve podatke…ko sam,odakle sam,gde idem šta radim?

E sad mi već malo puca film.

Manager!,kažem Ja.
Manažer? Restoran?,kreativan Četkica
No,Manažer Vinča institut!, ja lupam.
Oooooo Vinča!,trudi se Četkica da ispadne pametan u društvu.
Shvati čovek iz prve.
Glupost!

I opet nešto čekamo.
Oni zagledaju motor.

Četkica verovatno hoće da bude kulturan pa pita kako to da ne pričam francuski.
Ja mu odgovaram da znam skoro sve jezike osim arapskog i francuskog.
I da meni nije jasno kako oni ne znaju nijedan osim ta dva.
Ne shvata!Koje?
– Do you speak english?
– Šprehenzi Dojč?
– Govoriš li srpski?
– Gavariš pa ruski?
– Tavče na gravče makedonski?
– Đes ba bosanski?
– A što znam ja crnogorski?
– Fakat za kaj hrvatski?
– Bumo zdelali slovenački?
– Femra bukur albanski?
– Habla espanjol?

I sve navedeno sa lokalnim dijalektom i naglaskom.
Verujte mi,da se Četkici klimao neki zub,sigurno bi ispao koliko je zinuo od čuđenja.

Počeo da se izvinjava i kaže kako će brzo da me puste,samo bi želeli da pogledaju snimke i fotografije sa kamere i foto aparata i da krenem sa njima u stanicu.
Ja ih pitam da li možemo odmah ovde,imam lap top.

Može!

Pogledaše oni. Sve u redu.
I tada mi objasniše.
Od Laayouna do SMARE i od SMARE do ZAG-a ima dosta vojnih objekata i nije dobro da nosim kameru.

Sva ova zajebancija traje preko dva sata.
Tada odlučujem da se vratim u Maroko i zaboravim blizinu granica i ostale avanture u Z.Sahari.
Iskreno,mislim da nikada ne bih stigao do tamo.
Ko zna koliko još ima patrola policije.

Otišao u SMARU da pojedem nešto i brzo da pobegnem odavde.

Jedino dobro u Z.Sahari je cena goriva.
7 dirhama (oko 65din)