Po dolasku u Rabat poslao sam mail ambasadoru Srbije u Maroku.
Tražio sam samo da se vidimo i popijemo čaj.
Želeo sam da osetim malkice duh Srbije u Maroku.
I da mi neko kaže “Dobar dan”.

U roku od 15min sam dobio odgovor da sam dobrodošao i da ako mi odgovara dođem sutra oko 10h.
u potpisu
Ambasador, Slađana Prica

Ambasadorka. Lepo.
Biće mi drago.

Od mog hotela do rezidencije ima 7km.
Putovao sam sat vremena.
Ogromna gužva. i jedan veliki zastoj od 10 min.
Prolazio je neko bitan. Možda kralj.

Policije ima baš mnogo,Na svakom koraku. I kada me vide svaku put mahnu u znak pozdrava.
Primetio sam da lokalne “šumahere” dobro smiruju.

Lep je osećaj kada vidite zastavu svoje zemlje,negde daleko,preko mora.
Ono što nisam znao je da su za vreme I sv.rata u Maroku bili smešteni Srbi. Njih 60000.
Stigli iz Albanije.

Marokanci su se takođe borili rame uz rame sa našim vojnicima na solunskom frontu.
Naša ambasada. Koja je ustvari deobom republika bivše YU pripala Sloveniji,tako da se uskoro seli odatle.

Ambasadorka Slađana Prica i prvi sekretar (na slikama).
Malo smo popričali.
O svemu,
O motociklima,putovanjima,Srbiji,Maroku,običajima,tradicijama i raznim prevarama.
Popio sam odličan čaj od mente.
Nisam hteo da ih zadržavam.
Imaju ljudi svog posla.

Ambasadorka mi je rekla da sam mogao da se javim ida prespavam u ambasadi.
Ima slobodnih soba.
Čak su mi ponudili da ostanem još jedan dan i budem njihov gost.
Idem dalje.
Hvala!

Napomenula mi je da obavestim sve motocikliste da se jave i dođu.
Ako su svi kulturni kao ja onda nema nikakvih problema.
Malo sam pocrveneo. Ili je to bilo od Sunca.

Na kraju sam dobio i mali poklon.
Knjižicu “Srbi u severnoj Africi 1915-1919”
Nisam ni ja ostao dužan.

Slike razmene neki drugi put.
U pitanju su bileteralni odnosi,pa da ne kvarimo iliziju.