Uvek postoji dobro u lošem ili loše u dobrom.
Neki balans ili jednostavno pravac kojim moramo da idemo.
Verovatno je sudbina htela da noćas sretnem Rejmonda,koji mi je pokazao mnogo dobrih lokacija na Siciliji.
I ukazao na sve ono što je vredno vremena i kilometara.
To je ono dobro u svemu.
Loše je da je danas neki festival u Palermu i da je većina centralni ulica zatvoreno,a ja imam smeštaj u jednoj od njih.
Današnji dan je imao opis kao mnogo „turistički“.
Jednostavno sam želeo da iskoristim maksimum mog boravka u Napulju i da vidim i čujem nešto što me delimično interesuje,a opet da znam gde sam bio.
Kako?
Pa autobusom za razgledanje grada.
Sedneš,staviš slušalice i uživaš.
Neka fina gospođica priča na jeziku po tvom izboru(naravno da nema srpski),klima radi,ako si unutra, a ako si na krovu,sunčanica u najavi.
Ima nekoliko tura,koje vode u različite delove grada.
Odabrao sam dve ture i uživao.
Svako jutro od kada sam krenuo na ovaj put podsetim sebe zašto sam na sva ostala putovanja išao na početku proleća.
Najgore što može da se dogodi jeste da pada kiša,dan,dva…tri.
Ali i to prođe.
Ali ove vrućine sada,nenormalno!
Danas je bilo 38’C!
Sreća da je današnji dan bio autoput,pa se na velikim brzinama pomalo hladiš.
Raširiš jednu ruku,pa drugu(to je za ruke i ramena)
Ako hoćeš da ohladiš stomak,onda voziš stojeći podigneš laktove i uvučeš stomak.
Hlađenje nogu,ispružiš u pravcu vožnje.
Hlađenje glave…česma!
Moram da priznam,San Marino mi se prilično svideo.
Ima neku posebu energiju. Kao da nije tu negde u Italiji.
Podseća me na tvrđavu sa vitezovima i princezama i nekako bih ovo više mogao da “smestim” na neki sever Francuske ili čak i Veliku Britaniju.
Krećem dalje. Cilj današnjeg dana jeste mali gradić Orvieto.
U centralnoj Italiji,oko 150 km pre Rima. regija Umbrija.
Specifičan po tome što se ceo stari grad nalazi na kamenoj litici.
Ono što jeste lepo u današnjem danu jeste da je imao oko 300km vožnje,ali sam rutu tako napravio da nije bilo kilometra autoputa,a i vrlo malo ravnih magistrala.
Sve neki sporedni i popreki putevi koji vode kroz planine,šume i konstantno krivudaju.
Predeli Toskane. I krivine Toskane.
Sam asfalt nije bio baš savršen,a na pojedinim mestima baš željan restauracije.
Novi dan iznad ovog grada je obećavao vruć dan bez daška vetra.
„Moram da pobegnem što pre u planine,pošto ovako nema smisla voziti.“
Pre izlaska iz grada prolazim kroz sam centar Lido di Jesolo i shvatam koliko je ovo samo jedno jako turistilko mesto.
Malo bolje od Budve,malo lošije od Poreča,a opet potpuno isto.
Magistralni put me vodi pored mora i po periferiji Venecije.
Na jedno dugačkom mostu ili putu ili ne znam kako se zove kada put ide 5-6 km,a sa obe strane more…na levoj strani u daljini vidim onaj stari deo Venecije,onaj koji nikada nisam obišao.
A znam da hoću. Ali ne sada.
Kako prva slika sa bagmington terena kaže:
“Svake godine radimo najbolje što možemo!”
Ovo jeste bukvalan prevod i uzet je,sa malom izmenom,od jednog finog gospodina.
Koga interesuje može da se nađe.
Prva stanica danas kod Pavleta kući(hiša,slov.prim.aut.)
Druga stanica KTM servis na obroncima Ljubljane.
Genijalan majstor Miha je prvo pogledao motor,pa mene,a onda opet motor i uzdahnuo je jako i došlo je do prekida filma.
Rasklopio je i pregledao sve što je imalo malu naznaku ili sumnju za nečim.
Prednji,zadnji točak,ulje,filteri,kočnice,kontakti,rashladna tečnost,turbo punjač,…
Danas ceo dan pokušavam da shvatim zašto svako putovanje mora da počne dramatično?
Na putu za Normandiju,procureo mi je amortizer.
Na putu za Portugaliju,su bile neke sitnice oko radio stanice i elektronike.
U Nemačkoj problemi oko Autocoma.
U Italiji 2012-e menjač.
Za Put oko Crnog Mora,bolje da ne pišem.
Možda je to “ulaznica” za svako sledeće ili baš ovo putovanje,da protekne bezbedno.
Ako je ovo karta,svaki put ću da je platim.
Da li sam ljut,pa jesam? Ne na sebe. Već na nebo i zvezde.
Znam koliko pazim na svaki detalj,pa mi je zato krivo.
Da,možda sam ovaj put sve radio na brzinu,pa je i ovo krivica,sitnica ili nešto što je moralo da se dogodi.