Upravo usli na brod.
Ovde kisa pljusti za sve pare.
Secam se da sam kao dete,gledajuci vremensku pognozu i 15 C u januaru u Spaniji zmisljao da odem tamo.
Sada kada ovde pada,a u Beogradu 28 C meni zvuci neverovatno.
Sada hocu u Srbiju!
Meni nikada udovoljiti!
Ovakvi gradovi nikada neće propasti.
Jednostavno sve je okrenuto turizmu,turistima i svemu što je vezano za taj oblik uživanja i zarade.
Ono što je danas viđeno je samo delić zagreban malim noktom kolika je to mašinerija.
Od starih katedrala koje plene svojom lepotom,do širokih gradskih trgova,preko uličnih svirača i igrača pa sve do modernog viteškog nadmetanja fudbala.
Sve je ovde zamišljeno da donosi ogroman novac.
Ja lično nisam neki poznavaoc katedrala,crkvi i svega vezanog za tu tematiku.
Ne pravim se da znam.
Gaudijeva katedrala ostavlja bez daha.
Arhitekta je pokazao svo svoje znanje i napravio čudo.
Ogroman broj turista koji naviru tokom celog dana.
Ustajemo oko 7.30h
Potpuni mrak.
Gledamo da nismo pogrešili vreme ustajanja.
Menjali smo zone,menjalo se vreme. Ko zna.
To je to.
U Valjadodidu sviće tek posle 8h.
Zašto?
Zato što je veći deo Španije zapadno od griniča i ne bi trebao da bude u toj vremenskoj zoni,već
Kao Portugalija,sat vremena ranije.
Na 400 km od Barcelone čak postoji i tačno mesto i oznaka toga.
Interesantan luk preko auto-puta kao oznaka toga.
Danas je bio „tranzitni“ dan.
Grad PORTO nas nije nikako nagradio lepim vremenom.
Pljusak celo jutro i nemanje želje da se po takvom vremenu vidi isti po danu.
Današnji plan je grad Valjadolid.
Centralno-severna Španija. 400 i nešto km od početne tačke.
Malo iznad Madrida.
Kao i svaki grad u ovoj oblasti,ljubiteljima fudbala poznat po REAL VALLADOLIDAD-u.
Kiša prestaje posle nekih 100km i sve dobija novu dimenziju.
Na kratko svraćamo u mesto VILLA REAL,a onda samo nižemo kilometre.
Čak je i ručak na brzinu,sa nogu,pored motora.
Prva stvar na početku današnjeg dana,otići po motocikle u ambasadu.
U samoj ambasadi nas dočekuju zaposleni,a dok smo se mi presvukli dolazi i ambasador.
Imali smo kratak čas iz istorije i pravosuđa Republike Srbije.
Iskren da budem meni je veoma bilo zanimljivi da slušam čoveka koji je pisao i još uvek piše stranice istorije Srbije.
U pitanju je Oliver Antić.
Mnogima poznat kao profesor Pravnog fakulteta u Beogradu,Prištini i na Palama.
Saznao sam da je bio strah i trepet 4-te godine,a Obligaciona prava su se teško prolazila.
Čovek koji je započeo pregovore u Rambujeu i osoba koja je zaslužna za rehabilitaciju Draže Mihajlovića.
Bila nam je čast da je neko takav odvojio vreme za nas.
U jednom filmu iz 90-i neke Mel Gibson objašnjava mlađem kolegi
„teoriju subotnje večeri“
Da se kvalitet jedne države/grada odražava u kvalitetu provoda subotom uveče.
Objašnjava da koliko je kvalitetan provod,toliko će i naredna nedelja biti dobra.
Lično bih mogao da iz mnogo razloga odbacim teoriju,ali moram da priznam provod u Lisabonu je sasvim dobar subotom uveče.
Pozvani smo na druženje od strane zaposlenih iz ambasade i njihovih drugova,a opet naših na privremenom ili zuvek zaposlenju u Portugaliji.
Žarić je odustao od izlaska.
Kaže da mu ne prija,pa sam ja sam otišao.
Upoznao sam nekoliko „naših“,a opet privremeno domaćih.
Nekoliko devojaka koje ovde rade po stranim kompanijama,profesori engleskog jezika,jednog bubnjara,
dva kuvara i još nekoliko njih koji su ovde našli svoju sreću.
Drago mi je da ima ljudi koji uspeju da se zadrže u ovom lepom delu planete.
Očigledno kada očekuješ i nadaš se,na kraju baš i ne ispadne kako si zamislio.
Lisabon je u planu putovanja bio vrhunac.
Krajnji cilj i veliki grad koji treba videti.
Najbolje moguće.
Lično za mene,a i Žarić se sigurno slaže,do sada Lisabon jedno veliko razočarenje.
Veliki grad.
Trenutno VEOMA turistički nastrojen.
Grad je pun turista.
Toliko pun da ne može da se hoda normalno.
Na ulice su izašli svi mogući prosijaci,klošari,prevaranti,prodavci i ostali “dosadni i navalentni” likovi.